Konzervansi u hrani: Zablude

Konzervansi u hrani: Licemerje i dvostruki standardi

Svakodnevno slušamo kako konzervansi u hrani “uništavaju zdravlje”, a istovremeno živimo u svetu gde su dostupni raznovrsni proizvodi s dugim rokom trajanja. Da li smo zaboravili da upravo ti konzervansi omogućavaju da u našim frižiderima imamo sveže proizvode, čak i kada su proizvedeni hiljadama kilometara daleko? Da li je problem u samim konzervansima ili u našem selektivnom licemerju prema modernim tehnologijama?

Industrijska revolucija značajno je promenila navike u ishrani ljudi. Hrana proizvedena raznim tehnikama konzervisanja i proizvodnje ima ključnu ulogu u životnom standardu i svetskoj ekonomiji. Konzervansi su jedan od najvažnijih materija za očuvanje hrane, sprečavanje propadanja kvaliteta i povećanje njenog roka trajanja.

U poslednjim godinama, oprez potrošača prema konzervansima u hrani postao je još izraženiji. Njihovo nerazumevanje konzervansa predstavlja značajnu prepreku za njihovu upotrebu u prehrambenoj industriji. Zbog toga je važno pružiti potrošačima jasne i tačne informacije, kao i uspostaviti pouzdane regulative u industriji hrane.

Razumevanje konzervansa

Kada je reč o konzervansima u hrani, ključna tačka je koncentracija. Mnogi strahovi koje potrošači imaju u vezi sa štetnim delovanjem konzervansa temelje se na pretpostavkama da su svi konzervansi opasni u bilo kojoj količini. Međutim, stvarnost je daleko drugačija – bezbednost konzervansa nije pitanje samih supstanci, već njihovih koncentracija, koje se strogo regulišu i testiraju kako bi se osigurala sigurnost za ljudsku upotrebu.

Iako neki konzervansi u hrani mogu biti štetni po zdravlje ako se koriste u prekomernim količinama, poput nitrata koji mogu izazvati trovanje ili sulfita koji mogu izazvati probleme sa varenjem, mnogi strahovi u vezi sa konzervansima su preterani i bez osnova. Ljudi često povezuju konzervanse sa ozbiljnim bolestima poput raka ili urođenih mana, ali za ove tvrdnje ne postoje dokazi. Većina ovakvih priča su samo glasine i pogrešna shvatanja.

U poslednje vreme, pravila o dozvoljenim količinama konzervansa u hrani postaju sve stroža, što je doprinelo većoj sigurnosti. Rok trajanja hrane se određuje prema tačno definisanim uslovima skladištenja i čuvanja. Ovaj rok zavisi od faktora kao što su očuvanje kvaliteta i usporavanje rasta mikroorganizama.

Kada se stvore uslovi u kojima je rast bakterija minimalan, možemo reći da je to trenutak kada hrana doseže svoj maksimalni rok trajanja. Ipak, bakterije ne počinju odmah da rastu, već postoji početni period kada su “uspavane”. Tokom vremena, broj bakterija koje izazivaju kvarenje hrane počinje da raste, što ograničava sigurnost hrane.Na primer, pakovanje mleka koje ima rok trajanja od sedam dana. Ako mleko bude pravilno čuvano, bakterije se neće brzo razmnožavati. Međutim, kako dani prolaze, broj bakterija koje uzrokuju kvarenje se povećava. U trenutku kada mleko pređe svoj rok trajanja, bakterije mogu postati dovoljno brojne da izazovu trovanje, iako mleko možda i dalje ne izgleda loše na prvi pogled.

Testiranje konzervanasa

U praksi, svaki konzervans koji se koristi u prehrambenoj industriji mora biti prethodno testiran na sigurnost. Naučnici i istraživači procenjuju efekte ovih supstanci na ljudsko zdravlje, kako na kratkoročne, tako i na dugoročne posledice. Ovi testovi obuhvataju širok spektar testova, uključujući studije toksičnosti, studije uticaja na ljudski metabolizam i potencijalne interakcije sa drugim supstancama u hrani. Nakon tih istraživanja, nadležne agencije odobravaju specifične dozvole za upotrebu određenih konzervansa, i to samo u količinama koje ne predstavljaju rizik po zdravlje potrošača.

Pored regulatornih tela, i same prehrambene kompanije imaju odgovornost da prate pravilne koncentracije konzervansa u svojim proizvodima. To znači da moraju koristiti odgovarajuće opreme za merenje i doziranje, a njihovi proizvodi se često testiraju tokom proizvodnog procesa kako bi se osiguralo da ne prelaze dozvoljene granice. Ovo su odgovornosti koje preduzimaju kako bi očuvali bezbednost i kvalitet svojih proizvoda.

”Konzervans”- definicija

Iako se u knjigama i drugim publikacijama mogu naći različite definicije, konzervansi su hemikalije koje usporavaju kvarenje i/ili održavaju kvalitet hrane, čime štite od bolesti koje prenose hrana. Termin konzervans obično se odnosi na aditiv u hrani koji, samostalno ili u malim količinama, usporava kvarenje sprečavajući pogoršanje karakteristika hrane koje bi mogle dovesti do ekonomskih gubitaka – na primer, ukusa, arome, boje ili nutritivne vrednosti; ili koji održava hranu u dobrom stanju tako da sprečava toksične i patogene mikroorganizme da izazovu trovanje hranom. Ovaj termin se takođe ispravno primenjuje na aditive koji usporavaju kvarenje sprečavajući rast ili ubijanjem mikroorganizama koji uzrokuju kvarenje. Međutim, oksidacija je proces kvarenja, pa prema hemijskoj definiciji konzervansa, neki antioksidansi obično spadaju u ovu kategoriju.

Razlika između aditiva i konzervansa

Konzervansi i aditivi su oba sastojka koji se dodaju hrani, ali imaju različite funkcije. Konzervansi su hemikalije koje se koriste za usporavanje ili sprečavanje kvarenja hrane, produžujući njen rok trajanja i štiteći je od mikroorganizama, poput bakterija i buđi. Cilj im je očuvanje sigurnosti i kvaliteta hrane.

S druge strane, aditivi su šira kategorija i obuhvataju sve sastojke koji se dodaju hrani iz različitih razloga, uključujući poboljšanje ukusa, boje, teksture ili nutritivnih vrednosti. Aditivi mogu uključivati i konzervanse, ali takođe obuhvataju zaslađivače, stabilizatore, emulgatore i druge supstance koje poboljšavaju svojstva hrane, ali nisu nužno povezani sa njenim očuvanjem.

Česte nedoumice

Ljudi često imaju pogrešno shvatanje o konzervansima, što može dovesti do nepravilnih stavova i strahova. Neki od najčešćih nesporazuma su:

Hemikalije/sintetički molekuli: Mnogi ljudi misle da su konzervansi uvek štetni jer su to hemikalije koje nisu prirodne. Prirodni konzervansi, poput soli ili sirćeta, često se ne doživljavaju kao hemikalije, iako to zapravo jesu. Smatra se da sintetički konzervansi mogu uzrokovati ozbiljne bolesti poput raka, ali ovo nije dokazano.

Iako mnogi ljudi smatraju da je prirodno i i bezbedno, so je zapravo hemikalija (natrijum hlorid), a sirće je rastvor ugljene kiseline, koji je takođe hemikalija. Ipak, niko ne smatra da su ovi prirodni konzervansi opasni, iako se koriste na sličan način kao sintetički konzervansi.

Takođe, Vitamin C je zapravo prirodna hemikalija koja se koristi kao konzervans u mnogim proizvodima poput sokova, ali se takođe koristi kao suplement za poboljšanje zdravlja. Iako je sintetički proizveden u nekim slučajevima, ljudi ga često uzimaju bez brige o njegovoj hemijskoj prirodi. Onda, eterična ulja poput lavande ili ruzmarina, koja se koriste za čuvanje hrane i proizvoda, takođe su hemikalije. Iako su prirodna, ljudi ih često ne doživljavaju kao štetne, iako se ponašaju kao konzervansi u proizvodima.

Alergijske reakcije: Sulfiti su često korišćeni kao konzervans u suvom voću i nekim vinima, ali mogu izazvati alergijske reakcije kod osoba koje su osetljive na njih, što može dovesti do simptoma poput glavobolje, osipa ili problema sa disanjem. Mnogi se boje konzervansa poput sulfitа jer misle da uzrokuju alergije ili druge zdravstvene probleme. Međutim, ista stvar može da se desi i sa prirodnim supstancama. Na primer, kikiriki je prirodan, ali mnogi ljudi imaju ozbiljne alergijske reakcije na njega. Dakle, iako je kikiriki prirodan, može izazvati opasne reakcije, baš kao što neki ljudi imaju problema sa određenim konzervansima.

Ovo je razlog zašto je važno da ljudi shvate da nisu samo hemijski konzervansi ti koji mogu izazvati alergije ili nelagodnosti; i prirodni sastojci mogu imati iste efekte. Razlika je samo u tome što su konzervansi često povezani sa nečim “veštačkim”, dok prirodni sastojci dobijaju “prirodnu” etiketu, iako mogu izazvati iste reakcije.

Zdravstveni rizici: Mnogi potrošači brinu da konzervansi mogu biti toksični, izazvati rak ili poremetiti hormone. Ove brige često dolaze zbog prekomerne izloženosti ili pogrešnog shvatanja o tome kako konzervansi u hrani utiču na zdravlje.

Ko ima pravo da piše o konzervansima u hrani?

Danas, svaki magazin, nutricionista, pa čak i lekar, bez obzira na svoju stručnost u prehrambenoj industriji, daje sebi za pravo da komentariše upotrebu konzervansa u hrani. Naslovi poput „Konzervansi koji uništavaju vaše zdravlje“ često izazivaju paniku među potrošačima. Međutim, postavlja se pitanje: ko zaista ima dovoljno znanja da se bavi ovom temom, a ko samo širi dezinformacije?

Prava istina je da o konzervansima i njihovoj bezbednosti mogu kompetentno govoriti stručnjaci sa specifičnim znanjima iz oblasti hemije, toksikologije, mikrobiologije, i prehrambene tehnologije. To su naučnici koji razumeju kako se konzervansi koriste, zašto su potrebni i na kojim nivoima su bezbedni za ljudsku upotrebu. Njihov rad se temelji na strogoj analizi, dugogodišnjim istraživanjima i međunarodnim standardima.

S druge strane, lekari opšte prakse ili časopisi koji često prenose senzacionalističke naslove retko ulaze u dubinu naučnih činjenica. Njihovi tekstovi su neretko puni nagađanja, anegdotalnih dokaza ili pogrešnih tumačenja studija. Lekar možda zna kako određena hrana utiče na pacijenta, ali to ne znači da razume hemijske procese koji stoje iza konzervansa. Slično, novinari mogu istraživati priču, ali njihov posao nije da sprovode naučne eksperimente ili procenjuju toksikološku bezbednost.

Pre nego što poverujete u sledeći bombastičan naslov, zapitajte se: da li je autor stručan za ovu temu? Ako nije, verovatno se radi o još jednom pokušaju senzacije, a ne o ozbiljnoj analizi. Kada je reč o vašem zdravlju, oslonite se na kredibilne izvore i stručnjake iz relevantnih oblasti.

Licemerje i dvostruki standardi

Ljudi često demonizuju konzervanse, smatrajući ih glavnim krivcem za zdravstvene probleme, dok istovremeno žmure na druge, mnogo ozbiljnije pretnje po zdravlje koje su postale sastavni deo svakodnevnog života.U isto vreme, konzervansi, koji su prisutni u mikroskopskim količinama i testirani su na bezbednost pre nego što uopšte dođu na tržište, izazivaju bes i paniku. Ljudi izbegavaju proizvode sa oznakom “sadrži konzervanse”, dok istovremeno bez razmišljanja unose desetine štetnih supstanci kroz prženu hranu, rafinisani šećer, ili fast-food.

Ovaj dvostruki standard nije samo nepravedan već i opasan, jer skreće pažnju sa pravih problema. Za alkohol i cigarete ne postoje “bezbedne” doze. Svaka cigareta povećava rizik od raka pluća i drugih bolesti, dok alkohol direktno oštećuje jetru, srce i mozak. Ipak, oni su društveno prihvaćeni, široko dostupni i čak glamurizovani u medijima. Ljudi koji se glasno protive konzervansima često nemaju problem da zapale cigaretu ili popiju čašu vina, dok su posledice tih navika daleko ozbiljnije i naučno dokazano štetne.

Koliko puta ste čuli nekoga da izbegava konzervanse, a onda posegne za porcijom pomfrita, krofnama ili gaziranim pićem? Prekomerna konzumacija pržene hrane i šećera povezana je sa dijabetesom, gojaznošću i kardiovaskularnim bolestima – sve su to stanja koja svake godine odnose milione života. Ali šećer i mast nisu demonizovani na isti način kao konzervansi, iako imaju mnogo direktniji uticaj na zdravlje.

“Prirodno” licemerje

Ljudi često glorifikuju prirodne proizvode, dok zaboravljaju da i priroda krije ozbiljne opasnosti. Aflatoksini, prirodni toksini koje proizvode plesni u pokvarenim orasima ili žitaricama, dokazano su kancerogeni. Prirodne supstance poput nikotina ili kofeina takođe su štetni. Ipak, konzervansi se i dalje percipiraju kao najveći neprijatelji, iako su strogo regulisani i bezbedni u propisanim dozama.

Licemerje u marketingu “Bez konzervansa”

Industrija prirodnih proizvoda često koristi termin “bez konzervansa” kao marketinški trik, igrajući na kartu straha potrošača. Međutim, mnogi od ovih proizvoda koriste prirodne alternative konzervansima, poput soli, sirćeta ili šećera, koji u visokim količinama mogu biti jednako štetni. Takođe, proizvodi “bez konzervansa” često imaju kraći rok trajanja i veći rizik od kontaminacije, što može biti opasnije po zdravlje nego sami konzervansi.

Vreme je da prestanemo sa licemerjem i da počnemo donositi informisane odluke o hrani. Prirodno nije uvek bolje, a sintetičko nije uvek loše. Bez konzervansa, naša hrana bi bila manje bezbedna, brzo bi se kvarila i bila podložnija štetnim mikroorganizmima. Umesto slepog demonizovanja konzervansa, trebali bismo se fokusirati na racionalno razumevanje nauke i činjenica, a ne na strahove i predrasude.

Isidora C